Prikaz zbirke „Fikcija“: Stanovita nemogućnost laganja
Marginalna priroda kratke proze u našoj produkciji ne menja se već godinama, a njena pozicija tek ponekad može da parira romanesknim naslovima koji su favorit publike, ali i urednika i kritike. Ovakva situacija nije rezervisana samo za naše podneblje, i stoga uvek raduje pojava pripovednih naslova koji se konceptom, širinom i, pre svega, kvalitetom istaknu u romanocentričnom miljeu. Prošlogodišnja zbirka priča „Fikcija“ Ivane Bodrožić jedno je od takvih dela, a njeno srpsko izdanje pokazatelj je aktuelnosti ovih priča i van primarnog čitalačkog okvira.
Uprkos evidentnim vezama šesnaest ovde sabranih priča, ne može se govoriti o zbirci ulančanih priča ili pripovednom rukopisu koji pretenduje na kvazi-romaneskni tretman, ali je jasno da pripovedački glasovi većine tekstova mogu da se čitaju kao varijacije istog glasa (čak i u polifonoj priči „Na balkonu“). Autorka najčešće bira naraciju i/ili fokalizaciju prvog lica jednine, neskriveno nagoveštavajući različite aspekte svoje neposredne stvarnosti i kritički intonirano evocirajući čvorne tačke ranijih dela, ali i sveta koji deli sa čitaocima. Među njenim protagonistkinjama postoje sličnosti, a priče mogu da promene redosled u zbirci tako da prate sazrevanje i stasavanje junakinja, kao i formiranje i razvijanje njihove svesti o sebi i prostoru koji ih okružuje.
Od detinjstva do sadašnjice, svaka celina predstavlja jedan stadijum psihičkog, fizičkog i društvenog razvoja, ali Ivana Bodrožić ne stremi autofikciji, već izvrće postulate ovog žanra koji dominira svetskom književnošću danas. Već od naslova zbirke Fikcija jasno je da njena postavka odlazi nekoliko koraka dalje od pretpostavljenog i uobičajenog, a poigravanje sa idejom „fiktivnog“ i „fikcionalizovanog“ nalazi se u simboličkom i metaforičkom središtu priča. Autorkina ideja je da su one produkt „fikcije“ koja se prepoznaje u naslovu zbirke i koja dozvoljava njoj, njenim naratorkama i protagonistkinjama da iznose različita iskustva i zapažanja, ne brinući se o efektu koji bi to moglo da proizvede u javnosti:
Moje laganje u životu vješto je i nevino, ali u mom pisanju postoji stanovita nemogućnost laganja iako je sve potpuna fikcija, no čim krenem izvrtati istinu, rečenice se osipaju, postaju pljesnive i dosadne, takoreći umiru, a kad joj se vratim, poteče život.
Taj sloj fikcije daje legitimitet tekstu, bez obzira na prilike u kojima nastaje i publiku kojoj se obraća, čime spisateljica dekonstruiše i rekonstruiše ideju istine i fikcije, udaljavajući se od svojih ranijih toposa, stupajući u polje literature koja na momente koketira sa matricama različitih žanrova (što je već činila u romanu „Rupa“) i istražujući nove tematsko-motivske domete.
Pored jasnog konceptualnog karaktera priča, ističu se njihova stilska obrada i tretman na jezičkom planu. Svaka od njih je svedena i konkretna, bez viškova i nepotrebnih epizoda, zanatski veoma precizno zabeležena, manirom koji poziva na saradnju i raste u lako razumljiv narativ koji se brzo čita i ostavlja utisak. Jedan od razloga za to jesu specifične sudbine junakinja koje spajaju lično i opšte – među najupečatljivijima su one iz priča „Outdoor fitness“, „Vikendica“, „Vremenska crta“ i „Na marginama“ – ali samo do određene tačke, odnosno do trenutka identifikacije, kada se kolektivno iskustvo, koje nije rezervisano samo za jednu individuu, aktivira i preuzima proces čitanja.
Uz to, Ivana Bodrožić okreće se temama koje su česte u savremenoj regionalnoj produkciji – nesređene ljubavne veze, porodične traume, međugeneracijska dinamika, sećanja na ratove, raspad SFRJ, itd. – ali u svakoj od njih pronalazi nešto neuobičajeno, inovativno i neistraženo. Tako se, na primer, u priči „Kad čujem Vukovar“ odvija razgovor naratorke i policajca iza kojeg se krije prećutno prepoznavanje ljudi sa istim iskustvom koje se sada ne predstavlja detaljno, već se naracija zaustavlja na naznakama i aluzijama koje su, s obzirom na poznati kontekst, sasvim dovoljne za potpuno razumevanje. Sličan efekat prisutan je u pričama o ljubavnoj vezi Hrvatice i Srbina – „Srbin“ i „Smrt u Švicarskoj“ – u kojima se uočavaju humorom obojene veze između dva naroda koje idu od ironičnih i sarkastičnih opaski do suštinskih nacionalnih obeležja:
Jednom smo prolazeći Dolcem načuli razgovor dvojice narodnih mudraca nakon ulaska Hrvatske u Europsku uniju. Puls naroda. Prvi je, klateći se u isparenju gemišta u devet ujutro, rekao drugom: jesi čuo da će sad po zakonu morati biti dvije srpske manjine u Hrvatskoj? Dvijeee?, drugi je skoro pao sa stolice.
I pored toga što su ove teme odavno obrađene u sferi književnosti, autorka se ni u jednoj od ovih prilika ne posvećuje klišeima i opštim mestima, već traži novi ugao posmatranja i perspektivu koja je u isti mah i inovativna i u vezi sa osnovnim simboličkim okvirima zbirke kao celine.
Uz mnoštvo (ne)skrivenih referenci na ranija dela – odjek rata i sećanje na mladost („Hotel Zagorje“), neskladni odnosi različitih polova i naraštaja („Sinovi, kćeri“), te pobuna protiv nametnutih životnih okolnosti („100% pamuk“) – Ivana Bodrožić ovde ispisuje neke od svojih najuspelijih tekstova i pokazuje koliko prijemčiva može da bude kvalitetna kratka proza. Zbirka „Fikcija“ predstavlja važan korak u recepciji ove spisateljice, ali i dokaz da trend autofikcionalnog pisanja ne mora uvek da dovede do dela koja imitiraju domaće i strane uzore, već i do odmaka, revalorizacije i pronalaska alternativnih, drugačijih i jedinstvenih rešenja.
Autor: Dragan Babić
Izvor: Kulturni dodatak Politike
