Postoje li čudaci ili kako se od bloka motora stiže do reciklaže najlona

Tek, od kada je moj roman Tata počeo da pristiže u ruke čitalaca, često mi ti isti čitaoci, na svu sreću ne svi, postavljaju pitanja: postoje li zaista takvi čudaci kao što je Ratko Krstić i njegov otac Tadija i dešavaju li se u životu tako nastrane stvari kakve se pojavljuju u mom romanu. Onda se uhvate za to ko vrši veliku nuždu stojeći, ko onako lovi muve, ko pere ruke po 50 puta dnevno, koga to roditelji uspavljuju u 27. godini. Naravno, lakše bi mi bilo da odgovorim da takve stvari ne postoje, nego da sam ja, onako dokon, seo i smislio kako da na što neobičniji način uveselim one izopačenjake koji ispljunu pare u knjižari i kupe moj roman. E, al ja tu smicalicu obično ne rešim tako, jednostavno, kako bi je rešio svaki pametan čovek, nego se sav upnem da nađem primere koji će potvrditi da ja nisam bio dokon i smišljao kako da iznenadim čitaoce, nego sam samo hteo da pokažem da sve može i ovako i onako, u zavisnosti od toga koliko otvorite oči i uši. Za neverne Tome sam, pre neko veče, na promociji tog istog romana, ukoliko je među publikom bilo nevernih, prepričao svoj doživljaj iz autobusa 23, kada sam se vraćao kući s posla. Evo kako je to bilo.

Stajao sam u autobusu, tik uz automat za poništavanje karata. Krsta i noga me bole i, budući da autobus nije bio prepun, već sam računao da kad neko s obližnjih sedišta bude ustao, eto mene da uskočim. Ali već na sledećoj stanici je svet počeo da ulazi, a pred mene je stao jedan stariji čovek s platnenom torbicom u ruci, u kojoj je bilo nešto poteže, zaključio sam po tome što su se ručke dobrano isteglile. Izmaknem se ja da on može to da spusti, a on, što je danas retkost, primeti moj ljubazan gest pa mi se zahvali. Te je dve ljubaznosti, moju i svoju, stariji čikica protumačio kao pravu priliku da s nekim podeli svoju ogorčenost.

„Znate šta je u ovoj torbi?“

„Ne znam. Vidim da je nešto teško“, odgovorio sam.

„Blok motora za mazdu. Gde ne bi bio težak, 2600 kubika. Kad sam dao auto kretenu. Ðubre. Vozio i nije video da se auto pregrejao. Zamislite, vozio kola a temperatura motora 120 stepeni. Kreten.“

„Da, znam da mora da se stane kada počne da se pregreva“, uskočih ja iz pristojnosti.

„Pa, naravno. To svako normalan zna. Nego, đubre, baš ga briga. A on ima tojotu. To mi je komšija. Al kad god se potrkamo, ja ga pobedim. Znate šta je ova mazda. Na 120 ja dodam gas, ubacim u petu i ostavim ga iza sebe ko ništa. Sigurno mi je to namerno uradio. Krivo mu je što nema takav auto, pa da mi napakosti. A znate li koliko me sad košta opravka? Za dihtunge samo 5.700 dinara, za obradu glave bar 4 hiljadarke. Sva sreća, pa nisu otišli ležajevi, inače me ni 300 evra ne bi okrpilo. Krivo mu, đubre“, zaključi čovek, a ja potvrdih glavom jer mi se u tom trenutku to njegovo objašnjenje učinilo kao jedino razumno. Tu se ukazalo prazno sedište i taman sam pomislio da ću sesti, odmoriti noge, a i mozak, jer mi je njegova žalopojka postajala sve odvratnija, kad ete njega ispred mene i sede. Naravno, to ga nije sprečilo da nastavi izlaganje. Ubrzo se oslobodi i sedište ispred njega, pa mi ga je on zaštitio rukom, rezervisao na starinski način, i pokazao mi glavom da sednem. Njegovo izlaganje se onda nastavilo tako što se nago sve do mog vrata i šuškao mi u uvo.

„Mrzi ga, bre, i do prodavnice da ode peške. Mora svuda kolima, a njegova trenutno ne rade. Idiot. Da vozi kola a motor kuva.“ Tu mi se, ipak, učinilo da za nesrećni slučaj postoji i drugo objašnjenje: bahatost. Prosto, uzeo kreten tuđa kola i vozio se i baš ga briga za motor i kuvanje. A ja, pomislih u sebi, nikad tuđu stvar ne bih uzeo. Još da pokvarim! Pa, ubio bih se.

„A vidite mene“, nastavi nosilac bloka motora, „72 godine i svuda autobusom. Ništa mi nije teško. Znate koliko ja dnevno prepešačim? Bar sedam kilometara. Idem tamo kod mene u naselju sve uz reku, pa do one obilaznice, znate gde je, a dotle ima bar 3-4 kilometara, i nazad.“

Opet sam, iz pristojnosti, osetio potrebu da i ja nešto dodam pa rekoh da svi lekari preporučuju fizičke aktivnosti starijim ljudima, zbog srca, cirkulacije... Samo da se ne premaraju.

„Šta da se ne premaram? Znate šta sam radio pre neki dan? Taj isti kreten, s tojotom, pre deset godina mi je ustupio za moju ženu grobno mesto. Nisam imao gde da je sahranim. Dvoje dece, samo moja plata, znate već. I on mi dao to neko parče zemlje. A ja, pre neki dan, došao do groblja s džakom cementa, pa iskopao svoju ženu, celo to grobno mesto iscementirao, znate kao kad se pravi temelj za kuću. Da, da sve u dubinu četiri metra i okolo zidove i napravio pravu grobnicu sa tri grobna mesta. Onda sam vratio svoju ženu. Samo sam morao novi sanduk. Kupio sam metalni. A zamislite, sve se raspalo. Ostala poneka koščica od prstića. Ali znate šta je bilo čitavo? I to kao iz prodavnice?“

Sad, kad sam već bio uvučen u razgovor, nisam imao kud pa sam upitao: „Šta?“

„Najlon čarape. Kao nove. Vidite li vi koliko je prokletstvo ta plastika? A mi samo plastične kese, flaše... Nego ja ovde silazim. Doviđenja.“ I čikica od 72 godine, bez žene, sa dve ćerke, mazdom i ljubomornim komšijom napusti autobus, a ja sam nastavio da razmišljam o tome kako neko ko je ustupio svoje grobno mesto komšiji, a svi znamo da je to danas velika usluga, može posle da bude tako ljubomoran da udovcu uništi auto. Onda mi je još svašta padalo na pamet: od toga da se vlasnik tojote nekada švalerisao sa ženom vlasnika mazde, ili da mu uopšte nije ustupio svoje grobno mesto, nego tuđe, da motor na mazdi nije ni prokuvao, nego je to čika umislio...