Ljubavna genetika / Ljubavno nasleđe

Čovek je biće izbora – tvrdi jedna grupa autora. Sve učestalije možemo čuti poruke: život je u tvojim rukama, preuzmi odgovornost, dozvoli sebi da budeš slobodan, budi krojač svoje sreće i skroji je po svojoj meri... Ali, druga grupa govornika okupljenih u životnom amfiteatru gde razmišljenjem tragaju za istinama, tvrdi da smo predodređeni i određeni na najrazličitije načine: od genetike, preko socijalnog, psihološkog i kulturnog nasleđa, pa sve do podređenosti sistemu iz kojeg se teško iskoračuje. Jesmo li dakle slobodni, ili robovi? Da li biramo, ili živimo ono što nam je zapisano?
Reći ću vam svoje mišljenje, a oni koji ovu kolumnu čitaju pomisliće da se ponavljam: mislim da je tačno i jedno i drugo. Mislim da je uvek “i”, nikada “ili-ili”.
Mnogo je toga što nas kao bića određuje, počev od zvezda na nebu, pa do gena roditelja koji se ukrštaju tako da bismo mi ovakvi nastali. A onda, takvi kakvi smo stvoreni, stičemo slobodu da biramo: hoćemo li takvi ostati ili ćemo promeniti ono što nam ne odgovara. Uticaji se ne mogu prenebregnuti, ali se ne može zažmuriti ni pred čovekovom voljom i sposobnošću da se menja i da menja.
“A šta sad ljubav ima s tim?” – pitaju se oni koje je privukao naslov, a i siti su svega što podseća na rečenice u vreme izbornih kampanja. E pa, ima toliko mnogo da se zbog tog ljubavnog nesleđa, to jest predodređenosti i podređenosti, češemo i tamo gde nas ne svrbi, sve dok se od muke ili očaja ne priklonimo prvoj grupi autora i počnemo sa svesnim promenama.
Ako je istina ono što kažu, a to je da je ljubav zakon i da nema sreće bez nje, onda je pitanje ljubavnog nasleđa najvažnije
Već godinama učestvujem na radionicama, grupama i sesijama, bilo da ih vodim ili sam pažljivi klijent. To su mesta gde ljudi otvaraju svoje duše u jednom satu ili danu pred nepoznatima, više nego za ceo život s rodom rođenim. Kao da nam neko preslikačem kopira sudbine, nikada nisam naišla ne osobu koja je kroz detinjstvo prošla bez ožiljka, ogrebotine ili rane. Verovali ili ne, najčešće su one nastale od strane onih koji nas najviše vole: naših roditelja. Na površini, ovo će vam izgledati kao bogohulna izjava, ali samo malo dublje naići ćete na priznanje: ili su nešto uradili, ili naprotiv nisu, ili su nas previše zaštitili ili nam je baš to nedostajalo, ili nismo imali pravo na grešku ili su nam postignuća tretirana zdravo za gotovo, ili smo oduvek imali utisak da više vole našeg brata ili sestru... ili, ili, ili.... Caka je u tome što svaki od ovih razloga detinja psiha čita kao pokazatelj ljubavi, ili kao njeno odsustvo... I to je tek početak...
Od kada se rodimo o ljubavi učimo od svojih roditelja. Kako se vole deca
(da li ako pojedu sve i kada su dobra?), kako se vole mama i tata međusobno (da li kroz ćutanje, svađu, ironiju ili treskanje vratima?), kako se vole životinje (“ne možeš da imaš mačku, mačke su izvor zaraze”), kako se voli rodbina ( ogovaranje, grimase, negodovanje i pretvaranje), kako se vole komšije (“ako još jednom parkira na moje mesto ode mu glava”), kako se voli zemlja (“što baš ja da se rodim u ovoj nesrećnoj Srbiji), kako se voli, kako se voli, kako se voli....
“Mama, kako se voli?”. “Voli se tako što čokoladom prvo ponudiš svoga brata” – odgovara mama, a glavom klima tata. Drugi je važniji nego ti – glasi njena poruka. Tako je i nju učila mama. I, dete poveruje. “Mora da su bolji čim su važniji”, misli dete i trudi se da postane dovoljno dobro i time zasluži ljubav.
Tradicija se nastavlja i dete ponavlja sudbinu svojih roditelja nemajući nikakav uvid u to sve dok ne postane prilično kasno ili ne zaboli toliko jako da rane iz detinjstva prokrvare.... Uverenja koja mo nasledili kroje našu sreću umesto nas. Zaboravimo da postavimo pitanje: kako se ja osećam? Postoji li drugi način, bolja opcija za mene? Ili dok ne uspemo da kažemo: Ja sam vredan ljubavi i bezuslovno volim sebe.
Odlučila sam da ovoj temi posvetim čitav roman. A vama, predpremijerno, poklanjam jedan mali odlomak. Ne toliko da vas zaintrigiram, koliko da vas podsetim da je vreme buđenja počelo i da svaki naslednik ima pravo da ne primi nasledstvo.

„Evo, o čemu se radi: svaki se roditelj ponaša najbolje što zna i ume. Pruža najviše što može. Daje onoliko ljubavi koliko ima i zato se može zaklinjati pred Bogom i ljudima da svoje dete voli više od svega... Ali, problem nastaje u kvalitetu ljubavi. Problem nastaje u rečima: zna, ume, može, ima... Ne zna se mnogo, ume se još manje, može se ograničeno, a ima... Ima se premalo... Znaš li zašto se ima premalo? Zato što ljudi sami sebe nisu zavoleli. Zato što s generacije na generaciju prenose nezadovoljstvo i krivicu kao tradiciju. Zato što su se okrenuli patnji umesto radosti. Zato što su slavili mučeništvo umesto uživanja. Zato što je ljubav neodvojiva od samosvesti i samoprihvatanja, neodvojiva od prepoznavanja svih sopstvenih osobina i emocija, od slobode da se bude onakvim kakvim nas je Tvorac stvorio i svakom od nas svrhu namenio – Iva je govorila ne uzimajući dah, ovo je bilo ono što je smatrala esencijom, ono zbog čega je htela dete, ono zbog čega je želela da Slavica rodi. – I zato mislim da je zadatak svih nas da znamo, umemo, možemo i imamo sve više, kako bismo rađali srećnije ljude i stvarali bolji svet. Jer, ako to nije tako, ako je ova ideja utopijska, onda svet mora propasti jer nema se kud više sa patnjom, bolom i nasiljem....“