BmK

Od svih idioma, u srpskom jeziku je u verovatno najživljoj upotrebi psovaèka sintagma koju je svojevremeno opevala beogradska grupa "Familija" u svom jednostavno logièno nazvanom songu: "Boli me kita". Na svom spoljnem nivou, u pitanju je puki vulgarni idiom koji služi forsiranom ispoljavanju blaženstva u, pretežno, ne tako povoljnim trenucima. Meðutim, upotreba ove sintagme u stvari je znatno slojevitija i manje uhvatljiva nego što to isprva izgleda i što bi se želelo. O tome u nekoj meri može da svedoèi èak i brzometna analiza njenih izvedenica.

U metaforièkom sloju dotiène psovke, jedan, recimo, manje-više pomirljiv stav iskazan je pominjanjem organa polnog nagona. To deluje ako ne sasvim protivreèno, a ono bar neiskreno. Samim tim što je izvesna fleksibilnost tu opisana na grub i rezolutan naèin. Meðutim, tvrd manir ovde jeste srazmeran duhovnoj – epskoj – konotaciji psovke nastaloj samim njenim baziranjem na bolu.

Ali zašto bi ud uopšte boleo? Onaj koji je izmislio tu sintagmu i ko je koristi, za najširu upotrebu je dakle jezièki kreirao odnosno masovno prihvatio da se bavi jednom vrlo retkom situacijom. Kada ud uopšte boli? Kad pukne kožica? Zašto bi nekom bilo svejedno ako bi mu se to desilo. Drugim reèima, zašto èovek kad hoæe da kaže da mu je svejedno, kaže da mu je povreðen najdragoceniji telesni ponos? Ostaje da pretpostavimo da se onda sintagmom "BmK", iskazuje spremnost ako ne na blaženstvo i pomirljivost a ono pre svega na trpljenje (bola). Pa, ko je stvarno osetio podmuklo-veseli bol èula sluha, zna da onaj ko kaže „Boli me uvo“ time bar i podsvesno i na doslovnom nivou ukazuje na sopstveni mazohizam, još jednu bitnu crtu nacionalnog sindroma, poèev od toga što slavimo neke poraze ili se rado priseæamo ratova – tako se barem èesto za nas kaže. Poreðenja radi, Španci na mestu dotiène sintagme imaju izraz "Se me suda la polla", pri èemu "suda" predstavlja oblik treæeg lica glagola koji u prevodu znaèi znojiti se. Èak i ako se držimo doslovnog znaèenja, neki ljudi pokazuju da im je mislima i telu mnogo bliže znojenje usled seksa?, sporta?, vruæine…? od mazohistièkog bola, što je i vrlo razumljivo i prirodno. Lako preneseno, pošto je oznojen muški polni organ znak za uzbuðenje u odreðenoj fazi seksa, vidimo da se sliène stvari mogu iskazati na radikalno razlièite naèine. U ovom sluèaju èak i nijansirano, što pak ukazuje na izvesnu suptilnost, makar i kolektivnog, dotiènog jeziènog tvorca i korisnika. S druge strane, može to i mnogo grublje: BmK. A pošto psovku koja nas zanima koriste, mada manje, i žene iako se njome u prvi plan stavlja muški polni organ, eto ekstremnog argumenta za to koliko srpski – a u sliènoj meri i ostali derivati srpskohrvatskog jezika – reflektuje maèistièku postavku društva. Pa u domaæem što javnom što kolokvijalnom govoru se, izmeðu ostalog, mnogi izrazi oblikovani u muškom rodu èesto koriste i kad govore žene, poèev od imenica koje oznaèavaju zanimanje (prevodilac/prevoditeljica isl.). To što je ona u upotrebi i kod femininuma svedoèi koliko je socijalno nedistinktivna i, samim tim, koliko je zaživela u svim slojevima društva. Tako su i razlozi za njenu upotrebu veoma šaroliki: zapravo najèešæe leže u nekoj vrsti gubitnièke ignorancije, bilo u sluèaju uspeha drugog, bilo kao plod impulsivnosti, pojaèanog stupnja "bezinteresne" netrpeljivosti... U krajnjem sluèaju, iskreno naglasiti da vas boli ona stvar, znaèi zaèepiti uši da biste svest o onome što se uopšte zbiva sveli na domašaj sopstvenog pogleda. Takoðe, pretpostavljam da je to jedna od magiènih reèenica malobrojnih evroskeptika, kad govore o EU (i ne samo o NATO i EU). I dobrog dela proevropejaca, kad govore o nacionalnom (i ne samo o nacionalnom). A pošto „Bmk“ ukazuje na tako znaèajne crte nacionalnog sindroma kakve su epika, mazohizam i maèistièka slika sveta,te pošto je kao što rekosmo posredi možda sintagma u najživljoj upotrebi u srpskom jeziku, zlobniku i prostodušnom
šaljivdžiji bi moglo pasti na pamet da bi idealno rešenje za prateæi tekst nacionalnog grba, ispod slike dvoglavog orla, moglo da bude upravo „Boli me/nas k...“ Ukoliko pak ista ta tendencija postoji i u okolnih naroda, mogli bi i oni da iste reèi prišivaju svojim životinjama.

Šalu na stranu: uprkos vlastitom banalnom naboju, psovka kojom se bavimo možda zaista dopušta i moguænost složenije upotrebe. Naime, njeno izgovaranje najmanje nesuvislo zvuèi onda kad se njome ukazuje na iskrenu želju za oèuvanjem integriteta i intime, svoje i tuðe, i ispoljava pankerski starobuntovno nepristajanje na vladajuæi kulturno-politièki obrazac. (O jednom rukavcu te prièe je dotièna beogradska grupica i pevala: „Boli me kita da budem k’o marioneta/ il’ da budem k’o štafeta/ da me tamo neko cima/ de me ’vamo neko šeta...“) Jer, oèuvanje privatnosti je nešto što se u
usmenjaèkoj sredini, poput ove, možda i najbolnije krši. Ako još ikoga (za) to boli.