Heroji ulice

            Prvo su saleteli Batu, njih dvojica. On je najbližeg odmah pripalio u glavu i skoro ga nokautirao. Drugi je stigao da ga zaskoči i stali su da se makljaju.

Dača je, onako pijan i raspomamljen, krenuo u susret nekom od tipova ali ga je već prvi udarac oborio na zemlju.

            Na mene je naleteo jedan zdepasti, rošavi majmun. Trčao mi je u susret stežući svoje malene pesnice, lokalna verzija Kvazimoda. Kad je prišao dovoljno blizu zviznuo sam onu kamenčinu pravo u tu njegovu izbrazdanu facu. Zaurlao je i poskočio unazad, za trenutak sam pomislio da sam mu isterao oko. Nisam imao više vremena da razmišljam još malo jer je na mene naleteo njegov ortak. Zamahnuo je pesnicom pravo ka mom licu. Uspeo sam da izbegnem taj udarac, ni dan-danas mi nije jasno na koji način. Očešao me je po uvetu i to je bilo prilično bolno, ali mnogo bolje nego da me je drmnuo posred face. Ulične tuče daleko su od idealnih, uglavnom se sve svodi na gušanje, secanje, potezanje i prljave udarce, ništa od onog kung-fu sranja koje smo gledali u filmovima o Brus Liju. U skladu sa tim, ja sam mog napadača povukao za rukav jakne, tako da je on, izgubivši ravnotežu, zamalo pao preko mene. Ni sam ne znam kako, pribio sam ga uz ogradu mosta, on se zapetljao i malo presamitio, levom rukom sam ga potezao za nezgrapnu jaknu, a desna mi je bila slobodna. Počeo sam da ga punim u glavu, a on jadnik se samo bacakao kao krpeni lutak. Ne znam odakle je tada došao taj glupavi osećaj neviđenog ushićenja i zadovoljstva, ali meni je itekako prijalo dok sam bembao tog jadnika. Naprotiv, toliko sam se zaneo, onako, čisto sadistički (ništa samoodbrana, ništa fer-plej) da sam počeo da uživam.

            Međutim, neko je ipak rešio da mi pokvari merak.

            Osetio sam jak udarac u potiljak i sve mi se smračilo. Zateturao sam se propisno ošamućen, okrenuo se taman da se suočim sa klempavim debeljanom koji me napao sleđa i da primim još jedan udarac, ovog puta u pleksus. Pao sam na kolena... Senke su zaigrale oko mene a jedna od njih mi je pritrčala i oštar bol me tada zaparao u predelu rebara. Prevrnuo sam se na stranu...

Bio sam na zemlji, oboren. Znao sam šta sad sledi. Nema više otpora. Samo sam podigao ruke i njima pokrio lice.

Valjda neće mnogo da me ubiju.

            Stali su besomučno da me šutiraju, njih trojica ili četvorica. Njihov bes osećao sam po čitavom telu, udarci su se nizali jedan za drugim ali, na sreću, nijedan od njih nije bio upućen ka mom licu.

Da... Rekoh sebi s gorčinom, Kakva korist što će faca da ti ostane čitava ako ti istresu bubrege i polome rebra?

Kroz koprenu od bola i mraka vidim da Bata posustaje pod udarcima trojice likova, povlači se unazad, još je u gardu, ali pesnicu mu zuje oko glave kao veliki, pogani bumbari. Čujem psovke izmešane sa besom i pljuvačkom, vidim redove bulevarskih zgrada iza senki koje igraju oko mene, utrnuo sam od udaraca i valjanja po asfaltu...

            Misli u mojoj glavi su bolni, isprekidani komadići svesti:

Prokleti most...

Znao sam... Znao sam... Znao sam...

Samo ne u lice...

Ne...

U lice...

            I taman kad sam pomislio da će ovi klošari da nas useru od batina desila se jedna neverovatna stvar. Kao Feniks koji vaskrsava iz pepela, Dača Durlanac je poskočio sa kolovoza na kojem je do tad ležao kao odavno mrtav...

            ...I iz unutrašnjosti svog kišnog mantila trgnuo svoje ljubljeno sekirče.

            Kao da se sve zamrzlo u tom trenutku.

            Zarđala sekira i ludak koji je steže balaveći od besa.

Ja, onako zgrčen na zemlji i propisno prebijen.

Most koji kao da se nekako ljuja pod teretom naših ludih godina.

I Nišava ispod njega koja kao da ne teče.

A onda...

A onda je sve ponovo krenulo.

            Dača je zaurlao, raspomamljeno vitlajući iznad glave sekirom kao čiča kome su mangupi orobili vinograd.

            ''AAAAAAAAAAAAAA!!!''

            Tip koji mu je bio najbliži, potpuno izbezumljen od straha, okrenuo se da beži, ali bilo je kasno. Tupi deo Dačine sekire pronašao je put pravo do njegovih leđa. Bolelo me je samo da to gledam. Nešto je strahovito puklo (jedno, dva ili tri rebra...) a lik je ispustio takav užasan krik od koga zamalo nisu popucali prozori na obližnjim kućama i srušio se na asfalt kao da je presečen rafalom iz mitraljeza.

            Ostali su zajebali da nas mlate i okrenuli se ka Dači. Nije im bilo jasno šta se događa ali stvari su već počele da se kreću svojim sumanutim tokom.

            Kada je ludi Durlanac uleteo među njih i stao da ih mlati, mislili su da su naleteli na inkarnaciju Tasmanijskog Ðavola. Najhrabriji među njima, onaj krupni bilmez sa klempavim ušima koji me je tako gadno udario u glavu, mislio je da može da izađe na kraj sa poludelim domorocem iz Durlana. Bila je to loša računica. Kada mu je prišao dovoljno blizu, Dača ga je zveknuo sekirom pravo u facu, onako slepački, iz sve snage. Pregršt zuba proletelo je tada kroz vazduh i rasulo se po ulici. Sa razbijene obe usne ispuštajući mumlajuće zvuke, klempavi je, ostavljajući sluzavo-krvave tragove, pobegao u pravcu Bulevara. Videvši šta se desilo sa najjačim i najagresivnijim članom njihove družine, ostala bratija nije čekala da im Dača sekiretinom objašnjava naravoučenije, već je, povevši sa sobom Gospodina Ispravljena Leđa, uhvatila šturu preko mosta, prateći svog osakaćenog predvodnika.

            Stao sam na noge pridržavajući se za ogradu mrskog mi mosta. Čitavo telo me bolelo, osećao sam se kao da me je pregazio tramvaj. Malo naniže video sam i Batu kako gega prema meni, držao se za stomak. On je izgleda prošao malo gore... Ako je to uopšte moguće.

            Ludi Dača je stajao na kolovozu, dovikivao nešto pobeguljama koji su već bili izbili na kraj mosta i silazili niz nasip kraj Nišave. Malo potom, okrenuo se ka nama i oduševljeno uzviknuo:

            ''Šta kažete, a?! Razbismo ih!''

            ''Je... Jesmo...'', klimnuo sam glavom. ''Baš ih razbismo...''

            Bata je prišao do mene, i zastao na trenutak duboko udišući hladni noćni vazduh.

            ''Brate...'', prozborio je nekako, ''Ajde da brišemo odavde... Komšije su sigurno pozvale muriju...''

            Složio sam se ovim njegovim predlogom. Živele komšije.

 

(odlomak iz priče objavljene u zbirci "Leva strana druma")