Parter - odlomak iz još neobjavljenog romana Igora Marojevića

Parter - odlomak iz još neobjavljenog romana Igora Marojevića

                                      II deo 

Ženski glas je nadjačao šum vode iz česme, ali Luka nije obratio pažnju na reči.

- Dođi... dođi da pogledaš ovo – ponovo čuvši glas, zavrnuo je slavinu i priveo kraju pranje čaše.

Otvorio je izlazna vrata kafea-splava i stupio na železni mostić: široke alke koje su, u dva niza, činile njegovu ogradu, poskočile su kao da su mnogo lakše nego što su stvarno bile. Luka je zastao kraj ulaza u spoljašnji klozet – jedini klozet na splavu.

Unutra je Vida pokazivala prstom na ve-ce šolju osmatrajući Luku koji je stao na prag klozeta, pogledao je, slegao ramenima i smirio oči.

- Pogledaj ovo – rekla je Vida. – Rekao si da pereš, a unutra je ostao trag.

- Perem posuđe, tako sam rekao – rekao je – a u klozetu samo povlačim ručku. Ali to radim samo kad uđem u klozet da bih oprao ruke ili koristio šolju. Iako ne bih morao da povlačim ručku vodokotlića, razumeš, kad uđem samo da bih oprao ruke.

- Tako ti vidiš... – rekla je; Luka je klimnuo glavom.

- Dobro – rekla je Vida i naprasno mu okrenula leđa: nešto je verovatno imala da završi sa ve-ce-šoljom.

Luka se vratio na splav da dovrši pranje čaša. Posle toga bi išao kući. I Vida se vratila: mimoišla ga je i uključila aparat za espreso. Zvucima sve bližeg grgotanja kafe, sem bljoćkave lupe reke po ljušturi brodića, pridružio se i hladni i suvi zvuk kucanja po staklu. Neki mladić u vindjakni je dobovao po ulaznim vratima splava; drugom rukom je, gotovo panično, mahao.

Luka se osmehnuo Vidi ali ona nije pomerila svoj pogled sa vrata. Mladić koji je kucao po njima delovao je kao da se spetljao ili bar smrznuo. Luka je nekoliko puta odmahnuo glavom i mladić je otišao s brodića.

- Pao je – konstatovala je Vida čkiljeći prema prozoru kraj ulaznih vrata.

- Kako kažeš?

- Ovaj što je hteo da uđe. Pao je na mostiću koji spaja Parter sa dokom, ali već ustaje, budala čisti farmerke. Sigurno se okliznuo o led, umalo da slomi nogu. E da, i mostić treba očistiti – rekla je i Luka se osmehnuo s naglašenom mrzovoljom.

- Hoćeš da kažeš: i most od snega i leda, ne samo ve-ce šolju od govana – zaključila je Vida i srknula kafu. – Samo ja sve to da čistim...

- Ne znam ko to treba da radi; ali ja ne. Radim samo kao didžej i šanker – izjavio je i počeo da pere kašičice. To je išlo znatno brže od pranja čaša; malo mu je nedostajalo da zazvižduće.

- Šanker i didžej, pre će biti tim redom – rekla je Vida. – Neka vrsta didžeja – oklevala je, precizirala.

- Tako sam se dogovorio s Mihom još pre nego što si ti počela da radiš – rekao je Luka i pranje posuđa bilo je gotovo.

- To je sad ono: stariji sam na ovom splavu od tebe, a? – rekla je Vida.

Luka je sušio čaše krpom.

- Pa kad si već toliko blizak sa Mihom... zašto ne poverava pazar tebi nego meni? – rekla je Vida. – Svako ko je radio u nekom kafiću zna da je uvek šanker taj koji broji i predaje pazar. A ne čudi me što ti to ne znaš – Vida je odmeravala Luku kao u nameri da proceni da li da mu uputi još jednu rečenicu.

- A-ha – izustio je Luka, manje kao da se obraćao Vidi nego čistio grlo.

- Možda ćemo tek videti... šta će ko od nas dvoje... morati da radi na splavu – ona je zaključila.

Spuštene glave, Luka je krpom brisao poslednjih nekoliko kašičica pa ruke. Onda je odložio krpu i počešao se po vratu. Čvrstim korakom je prešao s druge strane šanka i zaposeo barsku stolicu. Vida je spokojno sedela na radnoj površini kraj lavaboa, između sopstvene tašnice i diskova koji nisu bili vraćeni u omote. Pušila je i ispijala kafu podsmevajući se Lukinoj pozi ili se osmehivala jer su joj duvan i kafa posle šestosatnog rada neobično prijali. Dok je osmeh tekao njime, Vidino duguljasto lice bi se dopunski izdužilo, a krupne plave oči i nabrekle bledocrvene usne delovale još veće među ostalim, pretežno sitnim crtama.

- Ne znam šta stalno hoćeš, ali da ti ponovim – rekao je Luka. – Nije moje da vodim računa o klozetu sem kad mi se pripiša, niti ću da služim goste kad me zamene s tobom.

- Ne brini – rekla je Vida. – Ne može nas dvoje niko zameniti.

- Šankera, mislim, sa konobarom.

- Mada ni ti ne izgledaš toliko loše. Čak su se dve-tri što svraćaju ovde pomalo interesovale za tebe. Mogu da ti kažem – Vida je još jednom izdužila lice osmehom posmatrajući Luku koji nije znao šta bi činio s očima: zapalio je cigaretu: osmotrio sat na zidu: izvadio mobilni i vratio ga u svoju kožnu jaknu, na kojoj je potom zatekao Vidinu ruku. Nagnuvši se preko šanka, ispravljala je slučajno posuvraćenu kragnu njegovog kožnog mantila.

- Razmisli o dilu – rekla je i njena ruka besprekorno negovanih prstiju i noktiju skrasila se na njegovom ramenu. – Tebi još deset odsto od bakšiša a ti sada očistiš mostić i svaki drugi dan pereš ve-ce.

Luka je na svoje levo rame stavio levu ruku, kojom je nežno poklopio Vidinu nadlanicu. Zatim se osmehnuo.

- Jak dil – rekao je, ovlašno prevukavši dlanom po njenoj ruci.

- Može da bude i jači – osmehnula se i Vida i počela da meškolji članke prstiju o njegov dlan. – Možda bi moglo i petnaest odsto: to znači da bi... kad radimo zajedno... šezdeset pet odsto bakšiša išlo tebi a trideset pet meni.

- Zašto bi to bilo tako dobro za tebe? – rekao je Luka i izduvao dim.

- Ne volim što samo ja čistim – smirila je ruku.

- Ako bi uz platu dobijala samo trideset pet odsto i to bila tvoja jedina zarada, ne bi ti se isplatilo.

- Šta hoćeš time da kažeš?

- Ništa – rekao je Luka i naglo sklonio svoju ruku sa njene. – Zadovoljan sam platom i bakšišem i to je sve.

- Gospodin je vrlo zadovoljan – rekla je Vida i smakla svoju ruku s njegovog ramena da ga, ne baš najnežnije, potapše po nadlaktici.

- Bolje da me više ne dodiruješ.

- Ti si u stvari nedodirljiv frajer, je li šankeru? – rekla je munuvši ga s obe ruke. Luka se izvio udesno korak unazad, dva, zatim se, da ne bi spljoštio levi obraz o zid, od njega odgurnuo bočnim delom šake. Lako padajući natrag, ka šanku, ispred sebe je pružio dlanove koji su teško klonuli na Vidina ramena. Ako je on brzo povratio sopstvenu ravnotežu, Vida ju je izgubila. Ako je nestala iz njegovog pogleda, morao je čuti kako ona, padajući, za sobom povlači diskove od kojih se jedan otkotrljao do njegovih dubokih cipela gde se zaustavio i tupo klonuo na zeleni itison. Pao je pravilno, poleđinom o patos, tako da s diska bude moguće pročitati: Colder. Skliznuvši sa radne površine na pod, Vida je osim kompakt-diska bila nehotice povukla i svoju tašnicu iz koje su na pločice s druge strane šanka poispadali sitniš, mobilni telefon, ključevi, karmin i maskara kojom je ona farbala kapke u svetloplavo, da ih uskladi s bojom kose.

- Idiote! Kako si se usudio? – čudila se dok je ustajala.

Luka ju je gledao i pušio. Nastavio je da je posmatra u oči i kad je ugasio cigaretu.

Odnekud je iščeprkala mobilni i zvala. Dok je čekala da s druge strane linije zazvoni najpre zvono pa glas, Vida je svoju poludugu plavu kosu s razdeljkom i čednom liht-plavom šnalom poravnavala kao da će time izgladiti unutrašnji nemir.

- Jesam, Miha, izvini što zovem kasno... Hvala na tome. Ne zovem zato... Možda drugom prilikom – rekla je i naglo se zasmejala. – Zaključala sam pre dvadesetak minuta – glasom se smirila. – Prebrojala sam i sve je bilo u redu a onda me šanker udario. Zato te zovem, da. Stvarno: sada. Nije me ošamario, udario me u rame ali pala sam – govorila je i Luka je osećao da je besmisleno što sedi za šankom dok to sluša, ali kad mu je palo na pamet da izađe, učinilo mu se da bi to imalo još manje rezona. Posmatrao je, kraj posagnute Vidine glave, ogledalo u dnu kafea: sagnuvši se, nežnim, gotovo ženskobanjastim pokretom je gladio ravnicu svoje kratke, tamnosmeđe kose i delovala mu je u redu.

Prenuo ga je pogled na mobilni telefon koji je ležao na šanku. Bio je crn, gojazan, s kamerom. Vrata koja su vodila ka toaletu bila su ponovo zatvorena i Luka je u prostoriji bio sam s glasom poslodavca.

- Počeo si da maltretiraš kolege? – rekao je Miha kad se Luka latio Vidinog mobilnog.

- Nemaš ti pojma – odbrusio je Luka, iako to nije planirao. Posle nekoliko trenutaka tišine s druge strane linije začuo je smeh.

- Nemam pojma šta se dešava na mom splavu? Možda si u pravu – rekao mu je Miha. – Ko bi to znao... Nego – rekao je neutralnijim glasom, kao da napravi prelaz za neku osetljiviju temu – hoćeš da svratiš do mene?

- Večeras ne bih – rekao je Luka.

- Znam da si imao neprijatnost na poslu. Zato je i dobro da skokneš na petnaest minuta, pola sata. Samo zato te zovem, ne bih te gnjavio pitanjima o splavu. Ne moraš sad ni da mi pričaš o frci koju si imao s Vidom...

- Frka nije neka. Ne bih da dođem, prosto sam planirao da, kad se vratim kući, koji sat skidam muziku.

- Znam da mnogo radiš: zato te i zovem: da malo iskuliraš pre nego što završiš šta imaš noćas. ’Ajde, ne moraš da je voliš, ali nemoj bezveze da trošimo Vidin kredit na mobilnom. Kako god okreneš, nisam daleko: sto dvadeset metara... Manje...

- Ne znam, Miha – izustio je Luka.

- Nema šta da znaš i ne znaš, čoveče: samo dođi – rekao je Miha. – Nemoj da filozofiraš: zovem te, razumeš, samo da se o-pu-stiš! – rekao je i, u odnosu na njegov glas, isprekidani signal telefona zazvučao je kao pesma.

(odlomak iz istoimenog romana u nastajanju)