Bajka bezveze

– E sad mi je dosta, ovako više ne može da se živi – rekla je najednom štuka, zabila nos u mulj i krenula da usisava. – Ajde, some, diži se! – pridružila joj se deverika u opštoj mobilizaciji ribljeg sveta na uspostavljanju podvodne higijene. – Življe malo, nemoj mi tu ko mačka repom...

Siroma som baci setne poglede, levi pa desni, na svoj kržljavi rep, eh da može makar kao mačka, nego ni toliko, pa očupa zubima najbliži primerak PVC ambalaže zaglavljen u korenje žalosne vrbe i ponese ga na gore.

Zato je tolstolobik mlatio svojom repinom tako žustro da se voda sva uskomešala i počela da brboće, ostavljajući na površini debeli sloj sive pene, onakve kao kad se kuva supa.

Tri bandara – tri musketara, nastupali su kao i obično zajedno. Ekipa za specijalne zadatke. Da pripomognu grgeču prilikom nabadanja komada stiropora na leđno peraje, na primer. Onda ga on vozi, zzzzzzz, do deponije pod mostićem splava koji je odplovio, kao vozilo pod pratnjom tri bandara, jedan ispred, dvojica sa strane.

Pijani šaran ne haje za radnu akciju koleginica riba – letvosan je. Navukao se na neko talijansko belo u brikpaku, jeftino, i sad mu je zlo. Leži na dnu zazidan tim brikpacima i halucinira, priviđa mu se poruka u boci, pravoj, poštenoj, staklenoj boci od banatskog rizlinga. U poruci piše, mada mu je nejasno otkud zna šta piše u poruci u zatvorenoj boci, da je nekada sve bilo bolje. Potpis – sveti Nikola?! Pri pomisli na ovog zločinca koji otvoreno zagovara i sprovodi ihtiocid – sad će, za desetak dana novi pogrom – lepo mu dođe da otpliva do prvog kanalizacionog izliva i naguta se ešerihije koli, da eksplicitno potvrdi navode gospodina sveca kako je „nekad sve bilo bolje“. Obuze ga jeza od ovog talasa suicidnog nagona, ili samo tako misli, uistinu, kečigice su za to vreme nabadale brikpake kojima je zatrpan na svoje kljuniće i izvlačile ih napolje, zato mu je zima.

 – Ala seru ove patke i mute mi već mutnu vodu – ljuti  se smuđ u akciji rašćišćavanja najlon kesa. – Što nisam leteća riba pa da im pokažem njihovog boga!

Jato kedera rastrčalo se na sve strane da obriše lebdeću prašinu...

Radovi su trajali zimski dan do podne. I gle, podvodni svet blista. Štuka zadovoljno vadi mobilni, samo još da pozove ekološku policiju da pronađene predmete i sitnu štroku vrati svojim pravim vlasnicima... To je posao policije, zar ne?

Posle su svi živeli srećno i higijenski ispravno do kraja života.

Ma nemojte?