IMA SE, MOŽE SE ili PRIUŠTIĆU SEBI RAZVOD

 
"Nekada ranije, kada muškarac želi da otera ženu iz kuće, gura je rukama i nogama, a ona se hvata  za dovratak, neće da ide... Danas je pogledaš mrko, odbrusiš oštro, ona se pakuje sama... ili, još gore, rukom ti pokaže vrata...". Ovako je započeo svoju jadikovku vremešni udovac čije je dvoje dece bilo uveliko razvedeno iako su tokom odrastanja pažljivo bili vaspitavani da poštuju Svetu tajnu braka. Šta se promenilo od njegovih do naših dana te smo svedoci tolikog broja razvoda?
         
Podaci Zavoda za statistiku pokazuju da se svaki četvrti brak u Srbiji završava razvodom, dok je pre pola veka to bio svaki trinaesti. Stručnjaci tvrde da u vreme društvene i ekonomske krize dolazi do zbijanja redova u porodici, dok se u periodu stabilizacije naglo povećava broj razvoda, a  psihijatar Vlada Milošević kaže da određena doza ekonomske sigurnosti dovodi do stvaranja brže odluke o razvodu.
         
Da li su žene emancipacijom i finansijskim osamostaljenjem dobile slobodu izbora, slobodu da se zaštite ili slobodu da se relativno lako povedu za svojim emocijama i lošim raspoloženjem izazvanim najrazličitijim faktorima? Da li je niska zakonska alimentacija u našoj zemlji i svest da je supruga ekonomski nezavisna, ono što muškarcu olakšava da je učini bivšom, a svoja materijalna sredstva i preostale emocije preusmeri i investira u neku drugu, manje potrošenu pripadnicu lepšeg pola? Konačno, da li su žene sa visokim primanjima, takozvane žene od karijere, direktorke, menadžerke i šefice, postale toliko nezavisne i samouverene da su potpuno zaboravile iskonski poredak i ulogu muškarca za kojom su donedavno čeznule?
         
Nedavno sam čula rečenicu jedne poznanice čija su primanja minimalna, čiji je suprug poginuo u ratu ostavivši za sobom ženu i četvoro dece: "Svi doprinosimo pomalo, držimo se... neka, tako je bolje... Kad se ima puno, pomislimo da jedni drugima nismo potrebni...".

Naravno da mi je poznata izreka «kad beda uđe kroz vrata, ljubav izlazi kroz prozor», ali sve više uviđam da i blagostanje izaziva slične posledice. U širem rakursu i problematika je proširena: nesigurna budućnost, potrošačko tržište, sve oštrija konkurencija, globalizacija, samo su neki od razloga da materijalne vrednosti budu najuvaženije i najvažnije. Kako razmrsiti ovo klupko zgrčenih emocija i zgužvanih nadanja, preseći čvor sveprisutnog straha koji neretko dovodi do oholosti i nepotrebnih agresija? Oduvek je bilo lakše razgrađivati nego graditi, odustajati nego trajati, ali kao da se tolerancija smanjuje s porastom standarda. U 21. veku svako ima prava da ne trpi ono što mu ne prija..., ali da li postoji ijedan odnos bez trpljenja?

Nisam u stanju da izvedem baš nikakav zaključak na osnovu sopstvenog iskustva: moj brak se raspao iako smo bili povezani poslovno pa je prekid ljubavi doveo i do prekida novčanih priliva. Nekoliko godina kasnije moja vanbračna zajednica kupala se u obilju i materijalnih mogućnosti i emocija... bez objašnjenja i najave prestala je da postoji kao da je nikada nije ni bilo... Možda na razloge mojih razlaza novac nije imao baš nikakvog uticaja...